Evo, završiše se i praznici. Sem odebljalih stomaka, dobili smo otanjene novčanike, jer se ovih par dana samo jelo i pilo, gomilu griže savjesti zbog istog, sastali smo se sa nekim prijateljima, koje odavno nismo vidjeli, isfolirali se kako su nam dragi, ili jesu stvarno, onda smo opet dan radili, ovi su neki imali sreće pa su spojili, i tako sve do četvrtka, a onda petak i opet vikend. E Bogme smo se lijepo izodmarali. Tako je to kod nas. Ovo je Crna Gora, ovdje se uživa. Ja praznike volim samo da bih odmorila od nekih likova, da ih ne gledam i ne srijećem, da im ne čujem glasove, da im ne gledam lijepa lica. Da malo počinem od gužve. Još kad bi me manuli sa cirkularnim porukama i čestitkama, potpuno bezličnim i bezemocionalnim. Pa pobogu, Bisa je zaslužila dva slova „iz svoje glave” nemoj meni copy - paste, nisam ti ja bilo ko. Al džabe, nema pomoći. No, danas pomislih , lijepo li je bit Magare. I ne slučajno napisah veliko slovo. Ljudi znaju da budu naivni, a i neka smo, treba po malo. Danas obiđosmo jedan, nazovimo, zoološki vrt. Blato do koljena, par životinja po terenu, vodič od svega osam godina i lijepo porodično imanje. Ne velim ja , treba bit human i plemenit, voljeti životinje, ali brate, ne cepaj po ušima, kud jedna crvena za ulaz i parking koji nemaš, da vidim par prasića, kozu i Magare. Dobro moj domaćin reče „danas je Magarac atrakcija, a nekad, kad sam ja bio mali, Magarac je bio potreba i sasvim normalna stvar”, te i ja u red stadoh da opalim selfi sa Miloradom, koga od milošte vele zovu Milo (slučajno il` namjerno, ne znam). Tako je Magarcu Miloradu lijepo, svi ga vole, maze, hrane, slikaju se sa njim, svi bi da ga dodirnu, ponesu uspomenu, pa veliš nešto, svi smo se danas više sa Milom družili nego sa Medvjedom Ljubom, iako smo Ljubišu više nahranili jabukama i kiflama. Najveći utisak mi je ostavio vodič, sve mu cvjetalo, mali zanimljiv dječak, odgovorno lice u povoju, odmah se vidi. I eto tako, još jedan Prvi maj, a ja ne odoh do Beča ili Pariza, Venecije. Pi, koja sam seljanka. Sad mi ostaje samo da gledam tuđe slike po fejsbuku i hejtujem ih u sebi, a uredno lajkujući slike uz prigodne komentare „bravo, uživaš, svaka čast, tako i treba...” a onda kad ugasim kompjuter mislim u sebi „a okle vam pare više, okle tolika gomila putovanja, dvije plate, vas petoro, sve kurs na kurs i sekcije, obučeni po poslednjoj modi i masaže i reglaže”. Ništa, niko meni nije kriv što sam ja jedan običan Milorad koji ništa ne umije. Ljudi to pametnije rade. Manje iju i piju, manje ugađaju dupetu, a više ugađaju duši, eto kako. Jednog dana pisaće i vama Biska sa terase nekog hotela, naravno sa pet-šest zvjezdica, dok u daljini svjetlucka Ajfelov toranj a ja se kuckam nekim dobrim vinom sa svojim domaćinom i šaljem slike djeci na vajber. A do tad, ojdoh da pokušam onaj pasulj, sjutra je radni dan, valja nešto kašikom ufatit, e će nam se „drob učvorit”, što bi moja baba rekla.
Budite mi dobri i pametni, nemojte mi prećerivati ni u čemu, vazda imamo neki ponedjeljak za nove početke. Ljubi vas vaša Bisa i vi volite nekoga. Još sam vam davno rekla, svega može bit previše sem ljubavi i jedino je ona besplatna i za nju vam ne treba ni keš ni kartica.
Uzdravlje i do čitanja..